Grad na 7 brežuljaka

Nakon iskustva iz prvog dana kada smo krenuli u obilazak Rima i po planu stavili da na prvoj lokaciji treba da budemo u 9:00, drugog dana obilaska smo rešili da taj plan ipak malo promenimo. Zašto? Razlog je bio prost. U Rimu važi evropsko radno vreme, od 9-17 časova, što je za Rim nekako i logično jer sunce izlazi tek oko pola 8 ujutru. Prvog dana obilaska smo morali da propustimo tri uzastopna metroa jer su bili toliko krcati da nije moglo da se uđe. Da nam se to ne bi ponovilo, rešili smo da sa obilaskom startujemo u 10:00. Tog dana je pao dogovor i da se vidimo sa mojom dragom tetkom Danijelom, koja je poslovno došla iz Slovenije u Rim, tako da nam je ta iznenadna srećna okolnost donela blago tumbanje prethodno napravljenog plana.

Karakaline terme (Terme di Caracalla)

Naš drugi dan obilaska Rima otpočeli smo posetom jednoj nesvakidašnjoj građevini od koje nismo očekivali previše, čak smo razmišljali i da je izostavimo sa liste, ali njena impozantnost nas je ubedila da bismo se gorko pokajali zbog toga. Reč je o Karakalinim termama. Ove terme ime nose po rimskom caru Karakali, čiji je edikt iz 212. godine omogućio svim stanovnicima moćnog Rimskog carstva da se nazovu građanima Rima i dobiju rimsko građansko pravo. Ako je to njegova najveća politička zaostavština, onda su Karakaline terme njegova najveća graditeljska zaostavština. Iako su se krovovi ovih termi urušili, statue raznete, mozaika ima samo u fragmentima, ovo zdanje svojom monumentalnošću pokazuje da je jedno od najsjajnijih antičkih dostignuća.
Po dolasku na vlast (211), Karakali nije bila dovoljna samo podrška Senata, već je tražio podršku i drugih slojeva rimskog naroda. Jedan od načina za dobijanje podrške bilo je donošenje pomenutog edikta, a drugi izgradnja grandioznih kupatila. Njegov moćni otac, car Septimije Sever, pokrenuo je tzv. “Škotsku kampanju”, nakon koje je u Rim dovedeno mnoštvo zarobljenika. Oko 13.000 njih iskorišćeno je prilikom izgradnje Karakalinih termi. Tokom izgradnje ovih termi u blizini Via Apije, najznačajnije rimske ulice, utrošeno je oko 21 milion cigli, a na njihovom ukrašavanju je oko 600 majstora potrošilo 6300 kubika mermera. Da bi se dovela voda, izgrađen je poseban krak akvadukta Aqua Marcia, koji je dobio ime Aqua Antoniniana. Karakala je započeo izgradnju termi, a završio ih je tek rimski car Aleksandar Sever dvadesetak godina kasnije. Centralno zdanje kompleksa imalo je gigantske razmere: 214 x 114 metara i sastojalo se iz 4 nivoa, dva iznad i dva ispod zemlje. Istovremeno je moglo da se kupa oko 1600 ljudi. Čak i današnje impozantne ruševine visoke tridesetak metara pokazuju o kakvom zdanju se radilo. Kupači su mogli da biraju između kupatila sa toplom, hladnom i mlakom vodom, kao i sauna. Za zagrevanje vode se svakodnevno trošilo 10 tona drveta. Na raspolaganju im je bio i olimpijski bazen (50x22m). Unutar termi nalazile su se prodavnice, atletska staza, sportski tereni, mesto za osveženje, svlačionice, bašte, pa čak i hram boga Mitre. Mogli su da uživaju i u masaži. Pored toga što postojanje ovakvih termi tera na mišljenje o zdravom načinu života, one su istovremeno bile i leglo mnogih bolesti: dizenterije, gonoreje, groznice, zapaljenja jetre, tifusa, malarije, kolere, psorijaze, očnih bolesti i dr. Terme su obnavljane za vreme careva Aurelijana i Dioklecijana, a nakon pada Zapadnog Rimskog carstva je i ostrogotski kralj Teodorih dao da se jedan deo obnovi. Međutim, kraj im je došao 537. kada je za vreme kralja Vitigesa uništen akvadukt koji je dovodio vodu do njih. Od tada stoje kao spomenik jednog nekada moćnog carstva.

Ulazak u Karakaline terme iznosi 6€, a uz Roma Pass je bio 3€, ako me sećanje dobro služi. Svakako, vredi svakog evra.

This slideshow requires JavaScript.

Circus Maximus (Circo Massimo)

Nakon obilaska Karakalinih termi, zaputili smo se pešaka do sledećeg grandioznog objekta iz doba Rima. To je Circus Maximus. Nalazi se u dolini između dva rimska brežuljka, Palatina i Aventina. Iako je reč o najvećem antičkom stadionu, njegovo današnje stanje nije tako reprezentativno. Pretpostavljam da njegova rekonstrukcija iziskuje enormna sredstva koja budžeti grada Rima i Italije nisu u stanju da podnesu, pa je čitav ovaj objekat pokriven zemljom do nekih boljih vremena. Circus Maximus je služio pre svega za trke dvokolica, onakve kakve smo imali prilike da vidimo u kultnom “Ben Huru”. Prvobitno je izgrađen u VI veku pre nove ere, a kao stadion je služio sve do VI veka naše ere, kada je poslednju trku dvokolica na njemu održao ostrogotski kralj Totila, pre nego što je vizantijski car Justinijan I srušio Ostrogotsku kraljevinu. U svoje zlatno doba, ovaj antički stadion mogao je da primi do 250.000 ljudi i osim za trke dvokolica je služio i za gladijatorske borbe, javne egzekucije i druga javna dešavanja. Imao je tribine od kamena i mnoštvo kapija za izlazak konja na trkalište, koje su otkrivene tokom iskopavanja i sačuvane u dobrom stanju. Danas ovaj prostor služi kao park u kome se povremeno održavaju koncerti. 

S obzirom da se radi o parku, ulazak je besplatan.

This slideshow requires JavaScript.

Oltar Otadžbine (Altare della Patria, Il Vittoriano)

Nakon što smo prošli Circus Maximus, produžili smo pešaka prema trgu Venecija kako bismo detaljnije obišli monumentalnu građevinu koju smo prosto morali da primetimo dok smo obilazili Rimski forum. Reč je o Oltaru Otadžbine, spomeniku podignutom u čast italijanskog kralja-ujedinitelja, Vitorija Emanuela II, koji se zbog toga naziva još i „Il Vittoriano“. Ovaj kolosalni spomenik visok je 70, a širok 135 metara. Karakterišu ga veliki stubovi i beskrajno mnogo stepenika, kao i belina mermera koja prosto štipa za oči. Na vrhu stepeništa nalazi se statua konjanika kojom je predstavljen kralj Vitorio Emanuele II, „kralj-džentlmen“ i „otac nacije“. Ovo je najveći nacionalni spomenik u Italiji, a predstavljen je na Svetskoj izložbi 1911. godine i izrađen je po nalogu kralja Vitorija Emanuela III. Osim što je spomenik italijanskom kralju-ujedinitelju, to je spomenik i čitavom italijanskom pokretu za ujedinjenje poznatom kao „rizorđimento“ (risorgimento), a unutar spomenika se nalazi i muzej posvećen ovom pokretu. Spomeniku je tokom 1921. godine dodat i Grob neznanog junaka koji danas stalno čuvaju dvojica počasnih gardista, a tu gori i Večna vatra. Tokom same izgradnje Rimljani i nisu bili previše oduševljeni gradnjom ovakve građevine u blizini antičkih spomenika, pogotovo što je bilo potrebno da brojni arheološki ostaci i neke od antičkih zgrada budu uništeni kako bi se izgradio ovaj spomenik. Konačno je završen tek 1935. godine, a izgrađen je u neoklasičnom stilu.

Sa njegovih terasa se pruža sjajan pogled na Rim, a posebna atrakcija je pogled sa samog vrha spomenika do kog vodi lift koji košta 7€. Mi smo se zadovoljili pogledom sa njegovih terasa koji je fascinantan. Ko je klaustrofobičan i ne voli uzan prostor koji vodi ka kupoli crkve Svetog Petra, najbolja alternativa za pogled na Rim mu je upravo ova zgrada.

This slideshow requires JavaScript.

Fontana di Trevi

Kako smo ponovo kasnili u odnosu na prvobitni plan, a i kako nam je iskrsla jedna nepredviđena, ali izuzetno srećna, prijatna i radosna okolnost tog dana, rešili smo da odstupimo od plana i da ga malo pretumbamo. Kao svoj sledeći cilj izabrali smo verovatno najpoznatiju svetsku fontanu, Fontanu di Trevi. Ova fontana je najveća barokna fontana na svetu. Ime nosi po tome što se nalazi na raskrsnici tri puta („tre viae“). Legenda kaže da ako bacite novčić u ovu fontanu iza leđa, iz desne ruke preko levog ramena, ispuniće vam se želja da se vratite u Rim. Videćemo koliko je to tačno. Ako se ubace dva novčića, zaljubićete se (to ćemo videti), a ako ubacite tri, onda ste spremni za brak (i to ćemo videti). Inače, čuveni film Federika Felinija se i zove „Tri novčića u fontani“, a fontana je poznata i po njegovom čuvenom filmu „Dolce vita“. U čast Marčela Mastrojanija koji je bio zvezda „Dolče vite“, fontana je prekrivena crninom kada je umro. Dnevno turisti u ovu fontanu ubace oko 3000 evra, koje rimski komunalci što lopatama, što posebnim usisivačem skupljaju svakog jutra. Ovaj novac ide katoličkoj fondaciji „Caritas“ koja hrani rimsku sirotinju. Poznat je slučaj Roberta Ćerćelete, poznatijeg kao D’Artanjan, koji je preživljavao uz pomoć novca koji je krišom skupljao odatle. Rimske vlasti su ga tolerisale od 1968. do 2002. godine, kada su mu pod pritiskom javnosti zabranile da svojim magnetom u obliku mača prikuplja novac. On je u znak protesta ušao u fontanu i tu sebi rasporio trbuh. Bacanje novčića ima svoje paganske korene, kada su stari Rimljani bacali novčiće boginji vode kako bi sačuvala njihove brodove, članove porodice ili prijatelje dok su na putu, a i centralni deo današnje fontane posvećen je bogu mora Neptunu. Fontana je postojala još u antičkom Rimu i bila jedna od 1352 rimske fontane tokom IV veka. Bila je završna tačka akvadukta Aqua Virgo, čija izgradnja je otpočela 19. godine p.n.e. Akvadukt je nosio ovo ime po devici (Virgo) koja je po legendi žednim rimskim vojnicima pokazivala put do izvora. Papa Kliment XII je 1730. dao predlog da se izgradi nova fontana. Na konkursu je pobedio arhitekta Alesandro Galilej, rođak Galilea Galileja, ali je pod pritiskom javnosti izabran Nikola Salvi. Razlog? Alesandro je bio iz Firence, a Salvi je bio rođeni Rimljanin. Zanimljivo je da su finansije obezbeđene od loto izvlačenja, koje je papa Kliment ponovo dozvolio u Rimu. Fontana je napravljena od kamena travertina, koji se koristio i za izgradnju Koloseuma, a bilo je predloga da se i Oltar Otadžbine izradi od istog kamena. Fontana je široka skoro 50 metara, a visoka nešto preko 26 metara, dok se dnevno potroši oko 80.000 kubika vode za njen rad. Čuvena italijanska modna kompanija Fendi je 2013. godine platila 2,2 miliona evra za restauraciju fontane, a ona je trajala 20 meseci. Ko ne poseti ovu fontanu, kao da nije bio u Rimu, a mi smo joj se vraćali više puta.

This slideshow requires JavaScript.

Španski trg (Piazza di Spagna)

Nakon Fontane di Trevi, put nas je vodio do Španskog trga i Španskih stepenica. Ovo mesto je kultno sastajalište Rimljana, a i za mene ima simboličan značaj pošto je jedino pitanje s prijemnog ispita za fakultet za koje znam da sam pogrešio bilo pitanje gde se nalazi Španski trg. Kako sam još bio neiskusan putnik u to vreme, vodio sam se logikom da se od ponuđenih odgovora nalazi u Amsterdamu jer mi je to zvučalo logično, pošto su Španci upravljali i Nizozemskom. Kako god, na greškama se uči, tako da sam i ja rešio da se naučim na svojoj i uputio se da vidim gde je taj Španski trg. Što se naziva Španski, kada ga je dizajnirao jedan Italijan (Frančesko de Sanktis), a izgradnju stepenica na njemu finansirao Francuz sa 20.000 skuda (Etjen Gifje)? Na ovom trgu se nalazi(la) ambasada Španije pri Svetoj stolici, pa je čak i prostor oko ambasade smatran španskom teritorijom. Na samom Španskom trgu nalazi se fontana poznata pod nazivom „Fontana della Barcaccia“ (Fontana sa ružnim čamcem), koja to ime nosi po nasukanom čamcu koji se tu obreo nakon velikog izlivanja Tibra (1598). Tvorac ove fontane je Pjetro Bernini, otac mnogo poznatijeg arhitekte i umetnika Đan Lorenca Berninija. Španske stepenice, čuvena znamenitost ovog trga, trebalo je da povežu ambasadu Španije kojom su vladali Burboni sa crkvom Trinita dei Monti, koja je bila pod zaštitom francuskih vladara, takođe iz dinastije Burbona. Ukupno ima 135 stepenika; ako biste probali da brojite, delovalo bi vam da ih je 136, ali je prvi stepenik zapravo drenaža za odvod vode. Na njima je zabranjeno korišćenje jela i pića, kako bi se održavala njihova čistoća. Restauraciju i detaljno čišćenje stepenica platila je čuvena modna kuća BVLGARI. Bile su oštećene kada je juna 2007. pijani mladić pokušao da spusti svoj Tojota automobil niz njih, nakon čega je uhapšen. Izgrađene su između 1723-1725. godine, a postale su stecište umetnika i slikara za kojima su došle i rimske dame, želeći da budu oslikane kao modeli. Tako je ovaj trg i postao omiljeno sastajalište Rimljana jer su nakon toga najrazličitije sorte ljudi počele da ga posećuju. Kvart oko njega dobio je ime Kvart stranaca jer su se tu nalazile brojne gostionice koje su nudile smeštaj strancima koji su u Rim ulazili kroz kapiju Porta del Popolo, nedaleko od Španskog trga. Na vrhu Španskih stepenica je crkva Trinita dei Monti, ispred koje se nalazi egipatski obelisk, jedan od 12 takvih u Rimu. Francuzi, čija je ovo crkva bila, želeli su da ispred nje postave spomenik Luju XIV, ali rimski papa to nije dozvolio. Na samoj crkvi postojala su dva sata, jedan koji je pokazivao francusko, a drugi italijansko vreme, po starom italijanskom računanju vremena koje je napušteno 1847. godine, pa je umesto toga postavljen sunčani časovnik.

This slideshow requires JavaScript.

Vila Borgeze (Villa Borghese)

Vila Borgeze je veliki park, veoma omiljen među Rimljanima i predstavlja pluća grada. Nalazi se na veoma lepom mestu što se pogleda na Rim tiče, iznad Španskih stepenica i crkve Trinita dei Monti. Bio je privatno vlasništvo porodice Bordžija i zamišljen je kao park za uživanje iz više celina. Ipak, iako predstavlja mirnu oazu, lično nisam oduševljen ovim parkom. Više je razloga: možda trenutno nije bio impresivan jer je februar, mada ima zelenila; posle parkova u Sankt Peterburgu, teško da ovo može da me oduševi; ne razumem koncept; ulice s automobilima seku park; više mi je na umu bio susret sa Danijelom koju nisam video par godina. Razmišljali smo da posetimo i Galeriju Borgeze, ali smo odustali kada smo čuli da treba unapred da se najavi i rezerviše vreme posete.

This slideshow requires JavaScript.

Piazza del Popolo

Nakon prijatne šetnje po parku Vila Borgeze, rešili smo da se spustimo do jednog od najpoznatijih rimskih trgova, Piazza del Popolo. Bukvalni prevod naziva ovog trga bio bi Trg naroda, ali on zapravo ime nosi po drvetu koje raste na mestu gde se nalazi crkva Santa Maria del Popolo, a čije je ime na latinskom takođe „populus“. Ovaj prelepi, veliki, ovalni trg u neoklasičnom stilu vuče svoje korene još iz III veka naše ere. Na severnoj strani trga dominira očaravajuća kapija grada, već spomenuta Porta del Popolo, koja vodi ka antičkom putu Via Flaminia, izgrađenom 220. godine, koji je povezivao Rim sa Jadranskim morem. Još od antike je to bio jedan od glavnih ulaza u grad, a papa Pije IV je 1562. dao da se tu izgradi velika kapija, Porta Flaminia, kako bi oduševljavala hodočasnike koji dolaze u Rim i kojima je to bio prvi kontakt sa gradom. Porta del Popolo se i danas ređe naziva Porta Flaminia. Na unutrašnjosti ove kapije je posebno radio Bernini polovinom XVII veka, u čast dolaska švedske kraljice Kristine. Ona je bila jedna od najumnijih žena svog vremena, a nazivana je i „Minerva Severa“. Toliko se zaljubila u Rim da je napustila presto, promenila veru u katoličku, promenila i ime i ostala da živi u Rimu. Bogato je darivala Vatikansku biblioteku, a sahranjena je u crkvi Svetog Petra. Sam trg nalazi se na kraju Tridenta (Trozupca), pošto se sa njega račvaju tri velike i značajne ulice: Via del Corso (u sredini), Via Babuino (levo, ka Španskom trgu) i Via di Ripeta (desno). U centru trga se i ovde nalazi egipatski obelisk koji je još prvi rimski car Oktavijan doneo u Rim u čast osvajanja Egipta. Na krajevima trga, istočnom i zapadnom, nalaze se dve fontane: Neptunova fontana i fontana boginje Rome. Današnji izgled trga kreirao je arhitekta Đuzepe Valadijer između 1811-1822. godine. Na trgu se nalaze tri crkve i sve su posvećene Devi Mariji: Santa Maria del Popolo, Santa Maria dei Miracoli i Santa Maria in Montesanto. Od ove tri crkve, Santa Maria del Popolo je najznačajnija. Njen nastanak prati interesantna legenda. Naime, stanovnici ovog dela grada su se žalili da ih uznemirava duh ubijenog rimskog cara Nerona, čiji grob se tu nalazio. Prvobitno je tu iznad groba podignuta kapela (1099), a nekoliko vekova kasnije i crkva, jedna od najvećih i najznačajnijih u Rimu (1477). U crkvi se nalazi nekoliko značajnih umetničkih dela, a na njoj su radili i veliki umetnici poput Rafaela i Karavađa, čiji je rad oličen u izradi najstarijeg vitraža u Rimu, upravo u ovoj crkvi.

This slideshow requires JavaScript.

Sa Piazza del Popolo uputili smo se ka Fontani di Trevi, gde sam se dogovorio da se vidim sa Danijelom. Tih nešto više od pola sata su mi potpuno ispunili srce i učinili ovo putovanje jednim od najlepših. Nije bio baš najpametniji potez to što smo dogovorili sastanak baš tu zbog gužve, Španske stepenice su bolje rešenje. Seli smo na čašu vina, a kada je konobar došao za sto, imali smo skoro ceo Balkan tu: dvoje iz Srbije, jedna iz Slovenije i jedan iz Albanije. Pre nego što smo se sreli s Danijelom, naleteli smo na sladoled kome nismo mogli da odolimo. Ta gelateria nalazi se u sklopu kafea Academia, na uglu Via del Tritone i Via del Nazareno, kada se krene ka Španskom trgu. Srednji sladoled u kornetu, sa 2 kugle, iznosio je 3.5€, ali koliko im je straćatela dobra dao bih im i 5 samo za nju. Kasnije je počela da prska kiša, pa smo svratili da večeramo u lokalu Hostaria Trevi. Cene su s obzirom na lokaciju pristojne, pa smo za obrok i čašu vina platili između 12-15€ po osobi, a ovde smo jeli špagete. U međuvremenu je stala kiša, a mi smo želeli da obiđemo poslednju stavku tog dana, Nacionalnu galeriju antičke umetnosti u palati Barberini, pošto prema radnom vremenu koje smo mi imali je trebalo da još uvek radi. Međutim, kada smo stigli tamo, oko 18:30, biletarnica je već bila zatvorena iako je galerija radila do 19:30. Kako je delovalo da će ponovo pasti kiša, odlučili smo da se vratimo u stan.

Advertisements

6 thoughts on “Grad na 7 brežuljaka

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s